Ако сте се икада питали да ли ће вас бифтек или тофу одвести даље у животу – нисте једини.
Нова студија поново је покренула расправу о исхрани и дуговечности, али закључак није ни приближно једноставан како то звучи у насловима.
Истраживање спроведено међу старијом популацијом показало је да људи који не једу месо имају мање шансе да доживе 100 година у поређењу са месоједима. Ипак, пре доношења коначних закључака, важно је разумети шири контекст.
Студија је обухватила више од 5.000 кинеских испитаника старијих од 80 година, који су праћени у периоду од 1998. до 2018. године. Резултати су показали да су они који су избегавали месо ређе доживљавали стоту годину живота.
Иако је деценијама утврђено да је биљна исхрана повезана са мањим ризиком од срчаних болести, дијабетеса типа 2, гојазности и можданог удара, код особа старијих од 80 година приоритети се мењају.
Према речима др Клое Кејси, нутриционисткиње и предавача на Bournemouth University, у дубокој старости долази до пада апетита, смањења мишићне масе, слабљења костију и повећаног ризика од неухрањености. У том периоду акценат више није искључиво на превенцији хроничних болести, већ на очувању снаге, мишића и телесне масе. Због тога протеини, витамин Б12, калцијум и витамин Д постају кључни.
Већина студија које истичу предности биљне исхране обухвата млађе и средовечне особе, а не људе у позној старости.
Важно је истаћи да је мања вероватноћа доживљавања 100 година код вегетаријанаца уочена само код оних који су били потхрањени. Код старијих особа са нормалном телесном масом готово да није било разлике.
Другим речима, у позним годинама претерана мршавост може бити већи ризик од неколико килограма вишка. Ово се уклапа у такозвани „парадокс гојазности“, према којем благо повећана телесна маса у старости може значити већу отпорност и дужи живот.
Негативна повезаност није примећена код људи који не једу месо, али конзумирају рибу, млечне производе или јаја, јер ове намирнице обезбеђују важне нутријенте за очување мишића и костију.
Закључак је да дуг живот није питање етикете на јеловнику, већ прилагођавања исхране стварним потребама организма током различитих животних доба.
