„Чин Великог и анђелског образа“ (велика схима) је трећи и највиши степен монаштва, и следује након „Чина одевања расе, камилавке“ и „Чина мале схиме или мандије“.
Ово пострижење назива се „другим крштењем“, постризавани се очишћује од свих грехова и постаје „син светлости“.
„Велики анђелски образ“, или Велика схима – представља потпуно удаљавање од света. Чин „Великог анђелског образа“ сличан је чину Мале схиме, али је обимнији и свечанији, а осим тога одликује се већом строгошћу и узвишеношћу завета који се дају.
Претходно вече, одећа будућег схимника уноси се у олтар и полаже у подножју свете трпезе (престола), како би се освештала и била примљена од самог Бога. На јутрењу на дан пострижења пева се посебан канон који се састоји од мољења за онога онога ко прима анђелски образ и стихира у саставу канона.
Пострижење се по типику обавља такође на литургији, после малог входа, али се пре уобичајене песме „Објатија отча“ певају још три умилна антифона дубоко покајног садржаја.
Игуман поставља иста питања, са додатком речи „двоструко“ и говори о „удвостручењу“, при чему онај ко се постризава говори да жели „најсавршенији испоснички живот“.
Настојатељ му у поуци говори да је од данашњег дана дужан да се осећа „распетим и умртвљеним за свет, ради учињеног двоструког одрицања“ и да не треба да мисли ни о чему земном, него искључиво о духовном, о духовним подвизима, о уздржању тела, о очишћење душе, о скромности духовној и телесној, о плачу, о свему тужном и тешком што доноси „радостотворни живот по Богу“.
Ово пострижење назива се „другим крштењем“; постризавани се очишћује од свих грехова и постаје „син светлости“. Приликом самог пострижења власи, каже се да схимник „други пут постризава власи своје главе, у знак коначног одрицања од света, и свега што је у свету, и коначног одбацивања своје воље, и свих телесних похота, како би пазио на себе у безмолвију и делатној усамљености“.
Одећа коју облачи великосхимник, и слична је, и разликује се од одеће мале схиме. Тако, схимник облачи посебну „схимничку расу“. Затим, њему се ставља нарочити „велики параман“, кожни каиш, а на главу „кукуљица (капуљача) са аналавом (схимом)“. Кукуљица одговара клобуку малосхимника и назива се „кукуљем незлобивости, шлемом спасоносне наде и ћутљивог пребивања у духовном размишљању, и опрезног надгледања себе“. Аналав (схима), који виси спреда, треба да подсећа схимника на добровољна страдања Христа Спаситеља“.
Схимнику се облачи и нарочита схимничка мантија „без набора“. Дају му се сандале (обућа), бројаница, ручни крст и запаљена свећа уз карактеристичну поуку.
После певања два тропара чита се и нарочита молитва.
У чину великог и анђелског образа постоји молитва „за скидање кукуља“.
Као што су новопросвећени после крштења били дужни да седам дана у белој одећи посећују сва црквена богослужења, тако су и новопострижени монаси дужни да бораве у цркви исти број дана у комплетној одежди коју су на пострижењу добили.
Осмога дана јавно и уз посебну молитву са њих се скида кукуљица, као најкарактеристичније обележје монаштва, како би могли поново да се врате свакодневним послушањима.
После тога они већ имају право да сами стављају и скидају кукуљицу, не тражећи сваки пут благослов настојатеља.
Када се у монаштво постризава свештеник, њему се, осим крста и свеће у руке даје још и Јеванђеље. Правило Номоканона уз Велики Требник (гл. 90) гласи: „Монах-свештеник, ако и промени образ, то јест у Велику схиму ступи, нека служи литургију; пострижење му није никаква препрека. А Архијереј ако промени образ, то јест ако постане схимник, нека не дејствује (не служи) ништа светитељско (архијерејско), нити свештеничко“.
