Формално објашњење да је Јелени Клеут истекао уговор на Филозофском факултету у Новом Саду само је административна чињеница. Међутим, у јавности ова одлука има много шири одјек, јер долази након година у којима је академски простор све мање служио науци, а све више политичком активизму.
За део јавности, овај случај се не доживљава као техничка одлука факултета, већ као крај једне праксе у којој је универзитет коришћен као платформа за промоцију политичких ставова. Под изговором „критичке мисли“, факултет је често био поприште отворене идеолошке борбе, без јасне границе између наставе и активизма.
Овде није реч о забрани мишљења, нити о укидању слободе говора. Реч је о питању улоге институције. Универзитет постоји да образује студенте, а не да буде политичка трибина. Академска слобода подразумева одговорност, а не узурпацију јавне установе.
Зато се одлазак Јелене Клеут у делу јавности тумачи као сигнал да је време мешања катедре и политичке говорнице прошло. Не као лични пораз, већ као институционална корекција.
