Упркос званичним тврдњама да је инфлација „стављена под контролу“, аустријска свакодневица показује знатно суморнију слику.
Сваки трећи становник данас је у лошијој финансијској позицији него пре годину дана, преноси „Дер Стандард“ резултате своје опсежне анкете међу готово 4.000 корисника. Само четвртина испитаника оцењује да им је ситуација боља, док 42% тврди да није било промене, што у условима и даље високих цена у пракси значи наставак осиромашења. Медијални нето приход домаћинства од око 5.000 евра (половина испитаних има знатно мање од 5000, док половина има више) месечно не успева да прикрије чињеницу да велики број Аустријанаца једва одржава финансијску равнотежу.
Како извештава „Дер Стандард“, фиксни трошкови, пре свега становање и даље представљају највећи терет. Просечно домаћинство издваја 24% прихода за стан, али код самаца и оних који деле стан тај удео расте на више од 28%, односно 32%. Највећи притисак осећају породице са децом и самци, док су подстанари знатно песимистичнији од власника некретнина. Анкета показује и да су градови теже погођени од сеоских средина, као и да су жене у неповољнијем положају од мушкараца – чак 41% њих наводи да им се финансијска ситуација погоршала, наспрам 31% мушкараца.
Посебно забрињава показатељ финансијске рањивости који је лист израчунао. Чак 11% домаћинстава налази се у „црвеној зони“ према сва три кључна критеријума. Имају резерве за највише три месеца у горој су ситуацији него прошле године и издвајају превелики део прихода на стан и друге фиксне трошкове. Још 18% погођено је са два од три проблема. Готово половина испитаника тврди да би могла да издржи више од шест месеци без прихода, тај податак не мења чињеницу да пет одсто уопште нема никакву уштеђевину, док је готово 30% већ било приморано да посегне за сопственим резервама.
Најугроженији су подстанари, становници градова, домаћинства са нижим приходима и старији грађани без вишег образовања. Када би морали додатно да штеде, Аустријанци би најпре одустајали од куповине одеће, намештаја и других ствари које се сматрају „уживањем“, док би основне потребе попут хране, грејања и струје покушавали да сачувају што дуже.
Аустријска економија очигледно посрће под теретом дугова, високих трошкова живота и промашене економске политике. Док власт говори о стабилизацији и опоравку, све више грађана осећа да им инфлација, скупи енергенти и растући животни издаци из месеца у месец нагризају куповну моћ. Уместо стварне заштите становништва, политика оставља утисак да прикрива дубину проблема, док се некадашњи осећај сигурности претвара у борбу за пуко финансијско преживљавање. Ово више не делује као пролазна криза, већ као озбиљан сигнал да се аустријски економски модел налази под великим притиском.
