Опозициони посланици искористили су боравак делегације Европског парламента у Београду да пред европарламентарцима изнесу низ тврдњи о наводној „репресији“, „чисткама“ и „ивици сукоба“ у српском друштву, уз јасан апел да се Европска унија активније укључи као фактор притиска на институције државе Србије.
Посланица Странке слободе и правде Мариника Тепић оценила је да је стање у Србији „узнемирујуће и тензионо“, тврдећи да се спроводе чистке у полицији, правосуђу и судству, да је медијска сцена неповољна, као и да се, како је навела, појачава репресија над грађанима кроз деловање извршне власти. Све то представљено је као аргумент за потребу, како је истакла, јаче подршке Европске уније „грађанима Србије“.
Иако формално наглашавају разлику између државе и грађана, опозициони представници су европарламентарцима предложили конкретне механизме који би, у пракси, значили условљавање и притисак на Србију. Међу предлозима се нашло и везивање европских фондова за политичке захтеве, као и интензивније ангажовање Брисела у унутрашњим политичким процесима у земљи.
На састанку је говорено и о, како тврде, „упадима на факултете“, репресији над студентима, притисцима на просветне раднике и медије, као и о законским изменама у области правосуђа, које су опозициони посланици представили као покушај додатне контроле и урушавања владавине права. Све ове тврдње изнете су пред европарламентарце као основ за појачан надзор и политичку интервенцију Европске уније.
Иако се у изјавама избегава директан позив на кажњавање државе, суштина изнетих захтева своди се на исто: условљавање европске подршке, политички притисак и јачање спољног утицаја као средства за промену унутрашњих односа у Србији. У том контексту, апели за „помоћ грађанима“ добијају облик захтева да Брисел преузме активну улогу у дисциплиновању државних институција.
Обраћање европарламентарцима, предвођеним Тонином Пицулом, искоришћено је као полуга за спољни политички притисак на Србију. Опозициони представници су пред делегацијом Европског парламента тражили појачано мешање Брисела у унутрашње прилике, условљавање европских фондова и подршку наративу о наводној „репресији“, укључујући и дешавања на факултетима. Пицула је у том контексту фигурирао као главни заговорник и политички ослонац оваквих захтева.
Тиме је још једном потврђено да опозиција, заједно са студентским покретом који је под њеним директним утицајем, делује у тесној координацији са појединим круговима у Бриселу, настојећи да унутрашње политичке процесе интернационализује и претвори у средство спољног притиска.
